December 10.
Razlozi nezadovoljstva nacionalnih manjina u Srbiji
Ornamentalni dokaz da je car velikodušan

Novinaru Dnevnika krajem septembra 2005, na pitanje šta mislim o međunacionalnim incidentima u Vojvodini, odgovorio sam da, po mom mišljenju, manjine imaju razloga za nezadovoljstvo. Pri tom sam mislio na razloge nezadovoljstva sistemskim uređenjem manjinskog života, tačnije neobaveznošću države da omogući ostvarivanje manjinskih prava u punoj proklamovanoj meri. Dakle, nisam govorio o emocijama, o osećanju ugroženosti manjina, posebno ne u Vojvodini i ne sa mišlju na rusinsku i ukrajinsku manjinu, iako moj stav ne isključuje ni Vojvodinu ni Rusine i Ukrajince iz mog opšteg stava. Javnosti sam dužan obrazloženje.
Da podsetim pod krovom SANU na stihove jednog od eminentnih njenih članova, na Bogumilsku pesmu Miodraga Pavlovića: Traže moju glavu, a nisu ni čuli moju reč. // O kneževi pijani, što me sa bedema vrebate / mislite neće moj govor / dalje od lokve moje krvi... Ako umesto reči bogumil stavite sintagmu manjinski intelektualac, znaćete u kakvoj se poziciji nalazim ne samo danas, nego evo već tri decenije.
1. Sa stanovišta demografije manjine su nezadovoljne jer je izrazito promenjen etnički sastav stanovništva Vojvodine od 1945. do danas. Izgonom podunavskih Švaba i ratom 1992-2000. u kome Srbija, navodno, nije učestvovala, sve manjine su se izrazito „istopile”; sa 30 sišle su na 15 odsto, čim se izbeglim Srbima iz Hvratske i Bosne da državljanstvo, kako to sa neskrivenim zadovoljstvom saopštava generalni sekretar radikala Vučić. Poznato je da kritična masa jedne etničke zajednice ispod 20% ukupnog stanovništva jedne države više ne može presudno uticati na pravac demografskog kretanja. Ako je tuda slabost moja vrlina, a nije, tada sasvim sigurno kultivisane vojvođanske manjine nisu krivci za sudbinu Srba u Hrvatskoj i Bosni. Izbeglice su sistematski upućivane u Vojvodinu, ne u centralnu Srbiju, pogotovo ne na Kosovo, jer su Albanci tvrđi orah od kultivisanih vojvođanski manjina, a mekše je očito slasnije od tvrdog, da se poslužim ovim nepopularnim, ali prihvaćenim amerikanizmima. Dakle, reč je u promeni demografske slike o strategiji, a ne o stihiji.
2. Sa stanovišta ekonomije manjine su nezadovoljne privatizacijom u kojoj je propao srednji sloj u koji su pripadnici manjina još i mogli trudom stizati, a među novim bogatašima, obogaćenim na bedi sopstvenog naroda, nema predstavnika manjina (ne znam koliko se stvarno obogatio Jožef Kasa, ali jedna lasta ne čini proleće), a nema ih ni u institucijama države gde ima para, tako da u opštem osiromašenju država seče sistemske profesionalne kanale za podršku javnog života manjina a istovremeno nema znakova da novi bogataši finansiraju bilo koji manjinski projekat. Dakle, presečena su u finansijama, formiranjem Nacionalnih saveta sa simboličnom podrškom, izvorišta za negovanje kreativnih potencijala samih manjina. Time manjine ubrzano nestaju, pa ni navodni prirodni razlozi asimilacije i akulturacije, kao opravdanje nisu opravdanje, već sistem jednog zlonamernog, prema manjinama, uma.
3. U nauci, posebno društvenim naukama, humaniori i umetnostima, sistematski se snižava rang vrednovanja, tako da aktuelna ministarstva od 2000. nekoliko puta više vrednuju i plaćaju naučna istraživanja srpske od manjinske problematike. Za to postoje gotovo neverovatni primeri gde se, prvo, obezvređuju manjinske publikacije zato što ih Kinezi i Francuzi ne citiraju, a potom, i kada se ustanovi zla volja onih koji „mere”, ni posle falsifikata tako sniženog rejtinga naučnika iz redova manjina nema - ne ispravke, nego ni izvinjenja.
4. U politici, osim ponekog Bošnjaka i Mađara koji ispunjavaju naloge vlasti a ne misle kritički sopstvenom glavom, nema manjinaca više ni u tragovima. Deset hiljada potpisa za poslanika treba Rusinu sa zaleđem od 15.000 sunarodnika, Mađaru sa 300.000 i Srbinu sa 7.000.000. Svi smo mi, očigledno, ravnopravni kao kod Orvela, gde su izvesni ipak daleko ravnopravniji. Srbija je postala, ne samo istočna despotija, što je pretežno i bila vekovima, nego je rigidna nacionalna država, iako to još ustavno nije fiksirala. Najbolje manjine su kao Indijanci, kada ih nema, ili ima ornamentalno, za ukras i dokaz da je car ipak velikodušan za one koji mu se uvuku u stražnjicu kao podguzne buve: malo ga šašolje, ali ga ne ugrožavaju, a i slatko mu je.
5. Nije problem naučiti manjine da poznaju jezik i kulturu naroda u većinskom položaju, to smo mi manjinci iz Vojvodine i činili, ali problem je kako da većinski narod vidi manjine kao sopstveno bogatstvo, a ne kao nužno zlo ili nepotrebni trošak. Problem na Kosovu je nastao kada su se Albanci počeli ponašati kao većina, s agresijom prema manjinama. Ako je tako dobro manjinama u Srbiji, zašto Srbi nigde ne žele da budu u položaju manjinskog naroda?
6. Amaterizam u kulturi manjina održava lojalne podanike, koji su zadovoljni što su živi jer su njihove duhovne potrebe skromne kao prirodni refleks kod životinja, a ne unapređuje niti kreativne potencijale manjinskih zajednica niti kultiviše bogatijima ličnosti građana u manjinskom položaju. Amaterizam u kulturi najviše služi vlastima da kažu, eto, one ipak brinu o manjinama.
7. Suverenitet jednog naroda i jedne države, jednom stečen, kao na primer srpski na Berlinskom kongresu 1878, ne znači da je večan. Vodeće sile sveta, a njihov sastav se menja vremenom, mogu taj suverenitet oduzeti jednom narodu ukoliko se ne pokaže zrelim da vlada ljudima na teritoriji priznate države i krši osnovna ljudska i građanska prava, kao što je to posle Trijanona učinjeno Mađarima. O tom nauku bi Srbi morali da razmisle. Rođenjem su suvereni samo pojedinci, nikako i države, niti njihovi pripadnici u većinskom položaju.
8. U Srbiji i zajednici Srbije i Crne Gore nije dobro što su savetnici o manjinskoj problematici uglavnom Srbi iz Hrvatske ili Bosne jer prenose sopstveno opterećenje lošim ishodom iz krajeva iz kojih dolaze na manjine u Vojvodini, u smislu što gore za manjine to bolje za državu, pa umesto da poprave ono što se još može popraviti na Kosovu, kvare ono što je u svetu priznato kao dobro manjinsko rešenje u Vojvodini.
1. Toliko o razlozima nezadovljstva manjina sistemskim uređenjem njihovog života. Sa Rusinima i Ukrajincima, u osnovnim crtama, u Srbiji danas stvari stoje ovako:
1. Rusini u srednjoj Evropi, znači u Slovačkoj, Mađarskoj, Poljskoj, Ukrajini, Rumuniji i Srbiji nalaze se u malim enklavama, od nekoliko stotina do nekoliko desetina hiljada, kao rudiment jedne davne istočnoslovenske mase pre formiranja ruske, ukrajinske i beloruske nacije. Najvitalniji su i jedini izvorno autentični, iako konzervisani, danas Rusini u Bačkoj, ostalo je egzorcizam, oživljavanje mrtvih kao deo strateških projekata pojedinih državotvornih nacija u srednjoj Evropi, uglavnom usmerenih na destabilizaciju Ukrajine. Koliko je sve to neprirodno pokazuje i činjenica da jedan nesvestan deo Ukrajinaca u Bačkoj doživljava Rusine kao svoje najveće krivce za nestajanje, a jedan deo nesvesnih Rusina u spomenutim srednjoevropskim zemljama doživljava Ukrajinu i Ukrajince kao svoje najveće istorijske zlotvore. Kada se najbliži ponašaju kao iskonski neprijatelji, reč je samo o bolesti. Naravno da je istina ona koja istorijski ubedljivo upućuje Rusine i Ukrajince na zajednički život.
2. Na žalost, ranija SFRJ, i danas Srbija i Crna Gora, arbitrirali su u konačnom razdvajanju Rusina od Ukrajinaca, istorijski neopravdano. Na osnovu čega to tvrdim? Na osnovu nepotpisanih a pripremanih bilateralnih ugovora između dve zemlje. U tačci sedam Ukrajina je insistirala na formulaciji da „Ukrajina ima Rusine i Ukrajince kao dva vida svoje istorijske dijaspore”. U poslednjem uputstvu Direkcije za Rusiju i Istok, prilikom inauguracije ambasadora Demčenka, Ministarstvo spoljnih poslova SCG govori samo o ukrajinskoj dijaspori kao o 5000 Ukrajinaca koji žive u Vojvodini. O 15.000 Rusina, iako ih se Ukrajina ne odriče, ni traga. Zašto je tako, evo objašnjenja.
3. U enklavama Rusina kanadski profesor Magoči (koji, uzgred, nije akademik, kako ga predstavljaju, nego član Kraljevskog društva istoričara Velike Britanije, dakle profesionalne asocijacije) stvara udruženja Rusina i poštovalaca Rusina, mada živih Rusina koji znaju bilo koju verziju rusinskog jezika i žive kao Rusini tamo uglavnom nema; tako podgreva emocije o nacionalnoj pripadnosti i na bazi populizma - iako u jednoj mini-mini verziji - jer većina Rusina ne zna sopstvenu, na činjenicama zasnovanu istoriju, trudi se da rusinsku većinu, koja ne zna, okrene protiv rusinske manjine koja zna istorijske činjenice. Emocije, populizam, većina protiv manjine i evo - prosto neverovatno u takvoj maloj zajednici, ali ono što u velikim nije čitljivo u malim zajednicama postaje jasnije i čitljivo - rusinskog fašizma. Praksa legitimiše formalna načela, a ne emocije i zaveti.
Šta učiniti da deklarisana prava manjina postanu korišćena u stvarnosti, a to nisu velike pare, iako se time manipuliše, ovaj referent saopštiće u konačnoj verziji svog obraćanja javnosti. Ukoliko ima interesa da se to čuje pre, za dobro manjina i Srbije, ovaj izvestilac je dostupan i na raspolaganju zainteresovanima.

Julijan Tamaš
(Danas, Vidkend, 10–11. 12. 2005., str. VI)
Autor je redovni profesor
Filozofskog fakulteta u Novom Sadu za predmete Rusinska književnost i Ukrajinska književnost sa opštom književnošću, akademik Nacionalne akademije nauka Ukrajine u Kijevu i predsednik Vojvođanske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu)
Fragment saopštenja čitanog 26. 11. 2005. u SANU na međunarodnom naučnom skupu „Položaj nacionalnih manjina u Srbiji”.