Nakon 5. oktobra 2000. godine u Srbiji nije ostvaren očekivani napredak u vezi sa demokratizacijom društva i, okviru toga, unapređenja položaja, prava i sloboda nacionalnih manjina.
Program Demokratske opozicije Srbije za demokratsku Srbiju iz avgusta 2000. godine sadrži obećanje da će novoizabrani poslanici već prvog dana novoizabrane Skupštine „usvojiti deklaraciju o hitnim pripremama za donošenje novog Ustava” i da će „nova ustavna i zakonska rešenja biti usklađena sa savremenim pravnim i civilizacijskim standardima, posebno u sferi ljudskih sloboda, zaštite građanskih i manjinskih prava, parlamentarizma, odgovornosti i vlasti vladavine prava. Deklaracija će uvažiti potrebu za decentralizacijom države, sa posebnim ostvrtom na regionalizaciju Srbije i afirmaciju autonomije Vojvodine”.
Šta je ostvareno za proteklih šest godina od ovih političkih obećanja, na osnovu kojih su građani Srbije i Vojvodine podržali demokratske promene?
Vrlo malo ili skoro ništa.
Ponavljanje iz dana u dan od strane političara da „treba doneti novi ustav” postalo je dosadno i neozbiljno.
Novog ustava i dalje nema i izgleda da ga u dogledno vreme neće ni biti, jer nema političkog konsenzusa u Srbiji, ni oko vremena njegovog donošenja, niti u vezi sa najvažnijim promenama sadašnjeg sistema.
Republika Srbija je i dalje, kako je i u nacrtu završnog dokumenta ovog skupa napisano, „jedna od najcentralizovanijih država u svetu”. Srbija i dalje tapka u mestu, jer je previše zaokupirana „dobrovoljnom predajom” optuženika za ratne zločine Međunarodnom tribunalu u Hagu, umesto da ispuni svoje međunarodne obaveze i da se sva energija posveti društvenim promenama, u korist i na dobrobit građana.
Ustavne promene su prvi uslov za prevladavanje društvene krize u kojoj se Srbija već više od deceniju i po nalazi. Zbog toga, predlažem da se u poglavlju III završnog dokumenta jasno istakne zahtev, koji iz konteksta celog teksta i proističe, da se Ustav Srbije donese do kraja 2006. godine.
Novi ustav treba da izrazi evropsku orijentaciju Srbije, a Vojvodini obezbedi „punu zakonodavnu, izvršnu i sudsku autonomiju i osigura autonomno raspolaganje vlastitim prirodnim i radom stečenim resursima i finansijama”, kako je to predloženo u tački VI završnog dokumenta konvencije.
Pored toga, ili paralelno sa tim, u poglavlju VII dokumenta, trebalo bi jasno istaći da se učesnici zalažu za takvu autonomiju Vojvodine, koja će u potpunosti osigurati i ravnopravnost svih nacionalnih zajednica koji u njoj žive, i to u svim oblastima društveno-ekonomskog i političkog života i odlučivanja.
Državna zajednica Srbije i Crne Gore, koja se u međuvremenu raspala, formalno je prihvatila evropske standarde, koje je postavila Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) i Savet Evrope (SE) u oblasti zaštite nacionalnih manjina, a koji proističu iz Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina, ali se od toga nije daleko odmaklo.
Pristupanje međunarodnim sporazumima, koji regulišu ljudska i manjinska prava i donošenje jednog broja unutrašnjih pravnih akata nije, međutim, praćeno i njihovom daljom razradom, putem zakonske regulative, a još manje njihovom celovitom implementacijom. Otuda, u oblasti ljudskih, a posebno manjinskih prava, u Srbiji i dalje postoji ozbiljan raskorak između načelno prihvaćenih međunarodnopravnih obaveza i normativnog i faktičkog položaja manjina, odnosno njihovog ostvarivanja u svakodnevnom životu. Sada, na primer, predstoje obaveze na planu primene Evropske povelje o ljudskim i manjinskim pravima, koja je za Srbiju 1. juna ove godine stupila na snagu.
Republika Srbija šest godina nakon oktobarskih promena još nema svoj (republički) zakon o pravima i slobodama nacionalnih manjina. Republika Srbija nema ni ministarstvo za pitanja nacionalnih manjina iako – prema podacim popisa stanovništva 2002. godine 15,14% stanovništva Srbije (neračunajući Kosovo i Metohiju) čine pripadnici nacionalnih manjina, a u stanovništvu Vojvodine pripadnici nacionalnih manjina učestvuju sa 34,95%.
Koliko vlada Republike Srbije nema sluha za položaj i probleme nacionalnih manjina ukazuju i sledeće:
Na sednici vlade Republike Srbije 22. juna 2006. godine doneta je uredba o formiranju Službe za ljudska i manjinska prava1, koja je preuzela deo poslova Ministarstva Srbije i Crne Gore za ljudska i manjinska prava (koja je prestakla sa radom 8. juna 2006. godine).
Formiranjem ove službe (koja je van efikasne kontrole Skupštine), vlada Srbije dala je manjinama na znanje kakav značaj pridaje njihovom položaju i problemima, kao i borbi protiv ponovo rastućeg nacionalizma u Srbiji. Od četiri funkcionera Službe2 nema ni jednog pripadnika nacionalnih manjina, a pitanje je i to da li neko od njih govori neki od jezika manjina. Kako će se oni upoznati sa problemima nacionalnih manjina?
Tome treba dodati i to da u republičkom parlamentu nije rešeno pitanje srazmerne zastupljenosti nacionalnih manjina i da u organima Srbije i Vladi Republike Srbije nema ni jednog Mađara, na značajnijoj funkciji, niti ih ima na čelu javnih preduzeća i ustanova u Srbiji. Podzastupljenost pripadnika manjina, tako i Mađara, u odnosu na njihovo učešće u nacionalnom sastavu stanovništva Vojvodine, vidljiva je i u organima uprave, pravosuđa, javnih tužilaštava, javnih preduzeća i policije.
I pored toga, zaključak koji je Vlada Republike Srbije donela 11. maja 2006. godine o merama za povećanje učešća pripadnika nacionalnih manjina u organima državne uprave3, u stvari, ne sadrži ni jednu konkretnu obavezu niti rok za poboljšanje nacionalne strukture zaposlenih u ovim organima.
Sva ova i druga pitanja bi se svakako lakše, brže i efikasnije rešavala da Vojvodina ima svoju punu autonomiju. I to je veza između autonomije i položaja nacionalnih manjina.
Imajući sve to u vidu i potrebu uređenja statusa manjinskih zajednica u skladu sa evropskim standardima, podržavam i onaj stav završnog dokumenta, koji kaže da konstitutivnim aktom Vojvodine treba „trajno urediti i način ostvarivanja svih oblika autonomije manjinskih naroda Vojvodine i efikasne zaštite onih njihovih kolektivnih i ljudskih prava”. Predlažem da se u nastavku toga dodaju reči: „koje proističu iz međunarodnih konvencija, kojima je Republika Srbija pristupila, odnosno bilateralnih sporazuma koje je sa susednim i drugim državama zaključila i koje svojim Ustavom treba da garantuje”.
S tim u vezi, ukazujem da u ovom dokumentu ima nedoslednosti u korišćenju terminologije, kada se radi o nacionalnim manjinama i njihovoj autonomiji, pa se koriste termini: narodi Vojvodine, etničke grupe, nacionaliteti, manjinske nacionalne zajednice, nacionalne zajednice, manjinski narodi, narodna autonomija i autonomija manjinskih naroda. Zbog toga, terminologiju bi u celom tekstu valjalo usaglasiti sa terminologijom u konvencijama i drugim dokumentima evropskih integracija.
Autonomija Vojvodine imaće smisla samo ako se obezbedi ravnopravnost svih nacionalnih zajednica u njoj, uz mogućnost očuvanja nacionalnih identita i razvoja svih kolektiviteta. Zbog toga, podršku zaslužuje i predlog da Skupština APV bude sastavljena od Veća gradjana i Veća nacionalnih zajednica u kojoj će – srazmerno ili putem garantovanih poslaničkih mesta – biti zastupljene sve nacionalne zajednice.
Poznato je da političke partije vojvođanskih Mađara ne podržavaju autonomiju Vojvodine. Demokratska partija (DPVM) smatra da je autonomija Vojvodine „srpsko–srpsko pitanje”. Demokratska zajednica (DZVM) zastupa stanovište da bi jačanje autonomije Vojvodine u stvari bila nova centralizacija, sa sedištem u Novom Sadu, i da bi bilo bolje jačati lokalnu samoupravu (iako jedno drugo ne isključuju). Savez vojvođanskih Mađara otkazao je – za sada bez obrazloženja – učešće na ovoj konvenciji.
Mišljenja sam da se radi o pogrešnim političkim shvatanjima autonomije i interesa nacionalnih manjina, kao i da su vojvođanski Mađari, koji vekovima žive na ovim prostorima, zainteresovani za punu autonomiju Vojvodine.
Zbog toga, predlažem da organizatori konvencije učine dodatne napore na većem uključivanju civilnih organizacija u buduće aktivnosti, posebno nacionalnih manjina, koje imaju veliki broj članova. Posebnu pažnju trebalo bi posvetiti tome da se aktivnosti odvijaju i na jezicima nacionalnih manjina, jer se samo na taj može očekivati njihova veća podrška. Autonomiju Vojvodine možemo lakše ostvariti zajedničkim snagama.

U Novom Sadu, 22. jula 2006. godine
BOZOKI mr Antal